Jednostano se vučem po svijetu i šire. U pospanoj trenirci. I nekako mi je baš ok, mozak mi uopće ne radi , što je dobrodošla promjena. Inače je u kaosu. Hrpa misli za tu malu glavu. Pa jadan ne zna što da radi. Pa prokuha.
Moram ići prošetati Malog Pasa ali i on i ja smo slika i prilika nemotiviranosti za šetnju. Ja se vučem kao što sam već bila rekla, a i u toj sam staroj, pospanoj, bijelom bojom prefarbanoj trenirci, koju bi znači trebalo skinuti i obući nešto normalnije i pristojnije. A daj ti obuci nešto normalnije i pristojnije kad nemaš! Kad ti u ormaru vise samo krpe! Stare krpe! Za auto prat krpe i za pod prat krpe. Kad si ah što, jednostavno i kratko rečeno gol i bos! Eto takav si!

Nnnda. Još bih ja možda nešto i pronašla u tom ormaru ali onda pogledam Malog pasa. E taj bi morao biti model za lijenost i hedonizam. Jede i spava. Spava i jede. Ako ne spava onda zijeva. Ako ne jede onda zijeva. Ako ne zijeva onda se izležava. Ako se ne izležava onda jede. I tako u krug.
I sad ti šetaj jednog takvog! Pa zaspat će mi na pol puta.
Eto tako.

Na zapadu ništa novog.
Imam namjeru raditi paštetu domaću. Ili neki namaz. Tako mi došlo. Pa ću se ipak morati izvuć iz te stare pospane trenirke. I obuć nešto pristojno. I otić u dućan po namirnice.
A Malog ću Pasa morati prisiliti da ide samnom. Da usput piški i kaki. Tako da sam mirna ostatak dana. I noći.
A ništa, što se mora mora se! Iz ovih se stopa idem oblačit. Nema mi druge.