Bemti

Bemti plave vreće za smeće i bemti zidne satove koji rade 2 dana.

svašta nešto

Ovo su projanice. To sam jela u Srbiji i bilo mi je odlično. Bila sam uzela recept. No meni ne ispada tako odlično koliko odlične sjećam se da su bile. Mislim jestive su, ali nešto zaboravljam. Nešto mi fali, nešto nedostaje. Morati ću ponovo tražiti recept.

Upravo ih jedem, jestive su, što jes jes, no nekako bezukusne.

Tja. Pekarna Levant malo je podbacila. Pekarna Levant morat će se popravit.

Ovo sam ofarbala. Ne znam što mi je bilo. Vjerojatno nervoza. Ormarić u originalu nije bio loš. No mene stisnula kriza, morala sam nešto farbati. Zaposliti ruke i mozak. Ja sam ovisnik o farbanju o svijete..!!!!

Sad je gotov. Stavila sam ga na drugo mjesto nego što je bio prije.Ovako bijel baš je lijep.

Balkon sam prala cijelo jutro, a još me čeka i pranje ormarića od mrlja. To mi se sad neda . Sutra ću. Ili preksutra.

Hmmm da.

S tim pasom fakat samo cirkusi.

Meni neugodno.

Taj pas kao prvo ulazi u svačije stanove kao da je njegov vlastiti. Što ćeš kad je kozmopolita. Na gazdaricu je, ta je isto svuda kao doma. Dobro ne baš svuda, ne tamo di ju neće, al di ju hoće ta se odmah udomaći. I neda se van. Neda se izbacit. Pa ju moraš tjerat.

I tako sam ja radila neke pogačice i kako mi susjedi uvijek donesu kad nešto rade, tako i ja odnesem njima. Pozvonim dakle, da im predam to remek djelo mojih ruku, a Mali Pas čim su se otvorila njihova vrata trk u (njihovu) kuhinju. Mi malo pričamo, ono, na vratima stojimo i prepričavamo novosti kad evo ti malog pasa na vratima njihovog stana sa kosti u ustima.

Trk prema našem stanu.

Mali je pas došao u njihovu kuhinju, iz smeća uzeo kost i požurio natrag doma.

Pa ti reci.Njima neugodno, meni neugodno.

No tako je to sa carevima.

Oni kad nešto hoće oni to i dobiju.Pa makar i po smeću morali kopat. Takvi su carevi.

A ja neka šutim.

A osim toga što krade po tuđem smeću još mi danas ne želi ići van. Ne mogu ga nositi (inače ga nosim kad ne želi ići van) ,nego samo spava i prevrće se od kutne do kreveta pa do svoje ležalice.

Eto što hranim doma.

Tata i spavalicu.

Ja fakat ne mogu vjerovati da su ameri toliko glupi. Mislim nisam do sada u to vjerovala, ali nakon jučerašnjeg filma otvorile mi se oči. Nije samo nakon tog filma, bilo ih je i prije, filmova mislim, skupljalo se kap po kap, ali jučer mi prelilo čašu.


Ide tako edi mrfi u autu iza tramvaja u kojem pak neki ubija ljude sve u šesnajst. I sad, tramvaj vozi li ga vozi. Ono , gore dole vozi. Ovaj što je unutra ubija ako trepneš trepavicama. Traje li ga to traje, već pomisliš da bi se mogao otići otuširati ili u dućan ili napravit nešto za jest jer kao što vidiš vožnji nikad kraja, trajat će to i daljnjih pola sata. Onda edi mrfi skoči u taj tramvaj pa se idućih 20 minuta bori sa tim što ubija. Evo ga na krovu, pa na vratima, pa oko štange, pa ga sad opet na krovu gdje se drži jednom rukom za štangu a drugom lamaće po zraku gdje mu ispada pištolj. No napokon dovede u red toga što ubija okolo naokolo po tramvaju i šire, ne znam kako jer mi bilo dosadno pa sam gledala u strop i uokolo.

I sad. Doveo ga u red a tramvaj i dalje vozi. Edi mrfi skače i pritiska kočnicu tramvaja. (kako zna gdje je kočnica?) I vidi vraga, kočnica ne radi. Nekako je čudna ta amerika, jebemti , najjača tehnološka sila na svijetu a ne rade im kočnice na tramvaju. Edi mrfi se trudi, vuče tu kočnicu ali ona ništa. Ni dabi. Neće radit pa neće.


No dobro. Ne da se edi mrfi smetati, njemu normalno da kočnica ne radi, ima on već plan B. Navikao čoek da kočnice na tramvaju ne rade.


Dakle, skače u policijski auto koji vozi paralelno sa tim tramvajem i postavlja se ispred istoga. Tramvaja mislim. Sa autom mislim se postavlja. Ono, stavlja auto ispred tramvaja, hrabar neki čoek, policajac, crnac. I pametan. Sa autom ispred tramvaja i sad će kao auto sve to zaustavit. A na nizbrdici smo. Jurimo. Sad, to bi sve još bilo dosta zgodno da upravo ne završavaju tračnice. Mislim em ne radi kočnica, em završavaju tračnice, zaboga kakav je to narod koji napravi tramvaj a onda ne provjeri kočnice na njemu, a zatim napravi prugu do pola i šljus?

U svakom slučaju tračnice završavaju negdje na pola puta. Pa ti reci. I sad se oni dovikuju , mislim edi mrfi i taj koji sjedi na volanom tog auta koji je ispred tramvaja al treba im se divit. Nije da bi se oni zbunili. Nije. Što bude bude, njima to sve normalno. Oni su kul. Njima to svakodnevica da kočnice ne rade i da pruga završava na pol.


I tako, idućih pola sata gledamo tramvaj koji ide nizbrdo bez tih jebenih kočnica , sa autom koji ga pokušava zaustaviti. Usput je skršeno nekih 20 ak okolnih automobila. Sav zvuk koji čuješ je škripanje i cviljenje.

I za taj auto ne znam kako je zaustavio taj tramvaj jer mi i to bilo dosadno. Pa sam opet gledala u strop. Brojala paučinu. Razmišljala kako moram usisat i di su zaboga paukovi kad ima paučine? I kakva sam ja to zaboga domaćica kad mi paučina visi po kući a pauka nigdje. Mislim, bilo bi zgodno da su se bar paukovi pojavili. Da ih vidim, kad već paučinu vidim.


I onda ja se pomislim "isuse, pa koje je zadovoljstvo raditi film u kojem će sve biti skršeno?". I onda pomislim "pa kakvi su to mozgovi koji u tome uživaju?". I još si pomislim "bože kriste, lude li i glupe nacije". I onda zagasim teve. Jerbo mi stvarno, ali stvarno dosta američkih akcijskih.


I dosta mi domaćih akcijskih zvanih "TV dnevnik".


I tako.


Ide život.

Ovo je jedan ošišani park. Spreman da uredan dočeka proljeće.
A ne kao mi neki, koji smo neuredni i šlampavi.


A evo i kapetana svoga broda:







Prekasno (a opet, nikad nije prekasno) mi je sinulo da Mali Pas neće u košaru zato što je on kraljevskog podrijetla i sve što je grubo njemu to smeta. Senzibilan neki pas. I onda sam se jedno jutro probudila i samo mi se lampica upalila sama od sebe. Nisam ja nju tražila. Lampicu mislim. Da se upali mislim. Sama se upalila to jutro. I shvatila sam da moram obložiti košaricu! Onda sam tražila po kući čime bih ja to tu košaricu obložila, budući da je sve u istoj (kući mislim) pojedeno, odnosno puno rupa. Od posteljine, preko deka i slično. Jer car je ujedno i glodavac. No sam našla ovaj prekrivač. On je u koliko toliko pristojnom stanju.
I evo kapetana, ne miče se iz košarice.