Ja fakat ne mogu vjerovati da su ameri toliko glupi. Mislim nisam do sada u to vjerovala, ali nakon jučerašnjeg filma otvorile mi se oči. Nije samo nakon tog filma, bilo ih je i prije, filmova mislim, skupljalo se kap po kap, ali jučer mi prelilo čašu.


Ide tako edi mrfi u autu iza tramvaja u kojem pak neki ubija ljude sve u šesnajst. I sad, tramvaj vozi li ga vozi. Ono , gore dole vozi. Ovaj što je unutra ubija ako trepneš trepavicama. Traje li ga to traje, već pomisliš da bi se mogao otići otuširati ili u dućan ili napravit nešto za jest jer kao što vidiš vožnji nikad kraja, trajat će to i daljnjih pola sata. Onda edi mrfi skoči u taj tramvaj pa se idućih 20 minuta bori sa tim što ubija. Evo ga na krovu, pa na vratima, pa oko štange, pa ga sad opet na krovu gdje se drži jednom rukom za štangu a drugom lamaće po zraku gdje mu ispada pištolj. No napokon dovede u red toga što ubija okolo naokolo po tramvaju i šire, ne znam kako jer mi bilo dosadno pa sam gledala u strop i uokolo.

I sad. Doveo ga u red a tramvaj i dalje vozi. Edi mrfi skače i pritiska kočnicu tramvaja. (kako zna gdje je kočnica?) I vidi vraga, kočnica ne radi. Nekako je čudna ta amerika, jebemti , najjača tehnološka sila na svijetu a ne rade im kočnice na tramvaju. Edi mrfi se trudi, vuče tu kočnicu ali ona ništa. Ni dabi. Neće radit pa neće.


No dobro. Ne da se edi mrfi smetati, njemu normalno da kočnica ne radi, ima on već plan B. Navikao čoek da kočnice na tramvaju ne rade.


Dakle, skače u policijski auto koji vozi paralelno sa tim tramvajem i postavlja se ispred istoga. Tramvaja mislim. Sa autom mislim se postavlja. Ono, stavlja auto ispred tramvaja, hrabar neki čoek, policajac, crnac. I pametan. Sa autom ispred tramvaja i sad će kao auto sve to zaustavit. A na nizbrdici smo. Jurimo. Sad, to bi sve još bilo dosta zgodno da upravo ne završavaju tračnice. Mislim em ne radi kočnica, em završavaju tračnice, zaboga kakav je to narod koji napravi tramvaj a onda ne provjeri kočnice na njemu, a zatim napravi prugu do pola i šljus?

U svakom slučaju tračnice završavaju negdje na pola puta. Pa ti reci. I sad se oni dovikuju , mislim edi mrfi i taj koji sjedi na volanom tog auta koji je ispred tramvaja al treba im se divit. Nije da bi se oni zbunili. Nije. Što bude bude, njima to sve normalno. Oni su kul. Njima to svakodnevica da kočnice ne rade i da pruga završava na pol.


I tako, idućih pola sata gledamo tramvaj koji ide nizbrdo bez tih jebenih kočnica , sa autom koji ga pokušava zaustaviti. Usput je skršeno nekih 20 ak okolnih automobila. Sav zvuk koji čuješ je škripanje i cviljenje.

I za taj auto ne znam kako je zaustavio taj tramvaj jer mi i to bilo dosadno. Pa sam opet gledala u strop. Brojala paučinu. Razmišljala kako moram usisat i di su zaboga paukovi kad ima paučine? I kakva sam ja to zaboga domaćica kad mi paučina visi po kući a pauka nigdje. Mislim, bilo bi zgodno da su se bar paukovi pojavili. Da ih vidim, kad već paučinu vidim.


I onda ja se pomislim "isuse, pa koje je zadovoljstvo raditi film u kojem će sve biti skršeno?". I onda pomislim "pa kakvi su to mozgovi koji u tome uživaju?". I još si pomislim "bože kriste, lude li i glupe nacije". I onda zagasim teve. Jerbo mi stvarno, ali stvarno dosta američkih akcijskih.


I dosta mi domaćih akcijskih zvanih "TV dnevnik".


I tako.


Ide život.