Nešto nemam inspiracije. Od kad ne čitam novine za definitivno a bome ni dnevnik ne gledam za definitivno od tada nema inspiracije ni za lijek. Sve nešto hodam svijetom i šire, promatram ljude, promatram sebe i nekako sam usporena sto na sat. Radijus mi je kretanja sužen, ništa se ne događa da bi to bilo značajno za zajednicu. Naravno, nisam ja Kosor da bih bila značajna zajednici. I šire.
Glava mi je prazna. Što i nije loše.
Svako jutro hodam. Šetam. Idem nekuda. Ja, mali pas i prijateljica. Obavimo ponešto.
A zatim promatramo cvijeće. Promatramo voćke. Promatramo ljude. Promatramo pse u dvorištima. Pratimo domino efekat. Jedan zalaje, cijela ulica laje. Ima jedan koji se vrti oko svoje osi svaki puta kad vidi Malog Pasa. Zovemo ga Ventilator.
Promatramo kuće. Krovove. Vrata. Ograde.
Živimo kao u srednjem vijeku.

I dobro mi je. Baš mi je nekako dobro.
Bez strke. Bez buke. Bez prevelikih gužvi.
Samo živimo.

U ovoj kući nešto se malo i radilo. Stoljnjaci su baš ispali oke, boja je fantastična samo što ih treba dobro ispeglati a meni se neće. Pa će peglanje pričekati neke bolje dane.

Moj mali vrtak i dvije najdraže biljke.

A onda šetnja :

Prvo sam se uvalio.



Onda sam čekao da netko dođe da me pomiriši.

Dočekao jesam , ali bio je to mužjak a to me uopće nije interesiralo.

Onda sam zagunđao i potjerao ga!

opet svakodnevica

Jučer smo se šetali Mali Pas i ja i usput htjeli kupiti razglednicu na trafici.
"Molim vas razglednicu Zagreba"
"Nikakve razglednice nemamo".
Pa ti reci.
I kako da se ja javim okolo ljudima ako nemam na čemu pisat, kako pitam ja vas?

Ondak sam kupila marku, razglednicu ću već negdje nać i otišla sam se sjesti na klupu e da bi Malom Psu dala vremena da u miru pomiriši i provjeri svaku travku i korov u rasponu od cca 30 metara i šire.
Prijateljica je pak išla provjerit Loto i tako sam sjedila sama na klupici. Ko kakvo siroče.
Tu dolazi jedna žena i kaže :
"treba mi netko tko će tu biti pet minuta da mi pričuva psa. Ja samo idem kupit čokoladu", te mi uvali uzicu u ruke, psa u odgovornost i nestane.
Sjedim tako sa tuđim psom , gledam u prazno i sve se nešto pomišljam kako ovo možebit skrivena kamera i kako će me tu sad ostavit do 10 navečer neka sjedim i neka držim pasa. I kako će mi se cerekat negdje iza ugla. I kako će onda doć i reći mi da je ovo bila skrivena kamera.
Ondak dođe prijateljica, ništa nije dobila na Lotu, jer da je sigurno ne bi došla k meni na klupicu. Ja joj iznesem svoje hipoteze o skrivenoj kameri i kako ćemo sad obadvije tu sjedit dok se ne spusti noć i kako će se onda negdje oko ponoći pojavit netko kome ćemo se smilovat i reći nam da sad možemo pustit psa.
Onda je došao i Mali Pas sa svojih izviđačkih aktivnosti.
Taj kad je vidio da ja na uzici držim drugog pasa i još mu i tepam samo se okrenuo od mene. I glavu , i malo tijelo i samo me je ignorirao.
Živ primjer ljubomore.
I tako.
Sjedili smo tamo čekajuć Bahuna ili nekog drugog da nam pokaže odakle nas snimaju, pripremali smo se za osmijeh, no je onda došla vlasnica psa, zahvalila se, uzela svoje pseto i otišla.
Tak da ja ipak neću bit na televiziji. Neću biti slavna. Neću biti selebriti.
Eto što ti je moja sudbina.
A baš sam se već pripremila u glavi za slavu. I baš sam već mislila kako si moram malo izvježbati potpis jer će svi htjeti moj autogram. I kako moram frizeru. I kozmetičarki. I...

Niš.
Možda onda drugi put.

Nemogu vjerovat da već dva dana nisam napisala post. Nešto se sve bavim drugim nekim stvarima a i inspiracija me baš ne tuče. Kako bi i mogla kad šetnje pasa, kuhanje i nakuhavanje i nije baš neki inspirativan posao. Ni motivirajuć bome. No danas nam je u šetnji bilo sasvim oke, jedino što mali pas neki teški individualac i ne moš mu se pribiližit i nemoš. Ima jedan jazavčar kome Mali Pas baš simpa. I stalno dođe do njega i stalno ga gleda i stalno ga zove da se druže.
A što radi Mali Pas?
Mali Pas gunđa, okrene se i ode. Jazavčar za njim. Mali pas zagunđa i opet ode. Pa ti imaj društvo uz takvog pasa!
No smo ipak sjeli na klupicu pa nam se pridružila vlasnica jazavčara pa smo si malo popričali.
Ono, da se ne osjećam ko da sam sama na svijetu, kad već Mali Pas to voli.
Ja bome ne volim!
Al štoš uz takvo nedruželjubivo stvorenje, što?

Ondak smo išli doma. Tu sam kuhala . Kao svaka poštena hrvatica znači kuhala sam. Onda sam pogledala koš za peglanje, ali sam vrlo brzo maknula pogled, jerbo me isti zgrozio. Ne znam samo kako si neko može to dozvolit? Tako prepun koš nespeglanog rublja!!!
Slegnula sam ramenima dakle na takvo neodgovorno ponašanje i takvu domaćicu. Da mi ju je samo upoznat? Mislim da bih ju samo prezirom pogledala.

Onda sam legla i čitala Trag.
E tu sam na svom! To s Tragom mislim.
Moja se prijateljica meni zgražava kako mogu čitat i kupovat na štandu te romane, a što ću kad to volim??! Ne da volim, obožavam! Em kupovat em čitat.
Kad naiđem tako na te stare štandove sa starim romanima jednostavno se raspametim.
Onda stojim tamo i biram, biram, biram. Već sam svima dosadna od tog biranja, no briga me , bitno da uživam.
I tako sam bila naišla na štand di su bili stari romani. Carstvo!!!
Prvo sam uzela jednog alan forda i sirius, to prekjučer no kad sam to otvorila bilo mi je tako doooosadno da sam jutros uzela te iste romane (bože da me mama vidi) i išla se đorat.
Pak sam Sirius i Alan Forda zamijenila za dva Trag romana.
Ima još i jedan Zagor u kojeg sam se zagledala, al čovječe skup onaj što prodaje, mislim skup taj Zagor, pak moram nekako spustit cijenu. Za sada imam ta dva Trag-a a onda vidjet ćemo. Možda kad njih pročitam uspijem đorat za Zagora. Puta dva.

Moja prijateljica kaže "kako možeš to čitat?" I mislim da se duboko u sebi zgražava što se uopće zaustavljam kod tog štanda i kupujem staru robu. Ne da mislim, sigurna sam, jerbo kad sam se ja zaustavila ona se odmaknula par koraka tek toliko da putniku namjerniku pokaže da ona nije samnom. I okrenula je glavu od mene, kao nije ona iz tog filma.
Te ju stoga nisam ni pitala da li bi možda i ona htjela jednog Alan Forda? Nisam i bok.
A u stvari ona ne zna koje zadovoljstvo propušta u životu.
Jest, volim ja i knjige. Čitam knjige. Čitam ih sve u šesnajst.
No ponekad mi dođe da mi se živo fućka za sve. I za knjige, i za svijet oko mene, i za ljude, i za stvari, i za ....
ma za sve...
i ondak se stanem tako pored nekog štanda i satima prebirem. Mislim mogla bi satima prebirat da prodavač ne postane nestrpljiv. Ali svi su ti prodavači isti. Počnu cupkat nogama. Isto ko Mali Pas. Sve muškog roda voli cupkat nogama. A cupkanje nogama znači nestrpljivost. Onda kad vidim da prodavač cupka nogama, onda brzo uzmem nešto, tek toliko da ga smirim i da si osiguram da me i sutra primi. I trpi. O čovječe, mogla bi tamo stajati cijeli dan i prebirati. Kad prodavači ne bi cupkali.
Pa sam zaključila da ni prodavači ni Mali Psi nisu uzori strpljivosti.
I sad se bavim čitanjem vrlo napetog šunda.