Šetnja

Tko će mi otvorit vrata? Di mi je sluga?

Dokle ću ja čekat!?

Frizerka me je samo gledala i napokon uspjela izreć "pa dobro što ste to napravili?". Ja sam šutila i prekrila se ušima preko glave. Nisam joj ni rekla što sam sve napravila.
a) jedna boja - rezultat mandarina
b) iduća boja - rezultat anemična
c) pramenovi - rezultat "o kriste što je ova radila s kosom?"

I sve to u dva dana.
Ponekad pomislim da sam stvarno mutava.
No cijelo vrijeme mi je bilo u glavi ovo "ako ne uspijem ošišati ću se". S tom sam namjerom otišla frizerki. No ona se nije dala. Pa je prekrila a) b) i c) bojom d) a onda na moj zahtjev me i ošišala.
Eto tak.
Kad netko nije normalan onda nije normalan. Pa neka plati!
A gola sam i bosa!

Stvarno dođu trenuci u životu da se zapitaš o svom zdravom razumu.
No ja se neću pitati.
Moglo bi mi se dogoditi da mi se odgovor ne svidi.

Eto napokon je gotova ljetna vestica. Meni dopada. Nisam mislila da ću ju ikad dovršiti no mic po mic i čudo se dogodilo.

Uostalom kad god krenem nešto radit nekako ne mislim da ću ikad završit i stalno se čudom čudim da sam to ipak napravila.

Ovo sam petljala oko mjesec dana. Malo po malo. Po mom planu trebala je bit gotova za jedno mjesec dana (ako ikada bude ) no prebacila sam plan. Radnik sam udarnik!

I onda sam uzela foto aparat da ju slikam.

Mali je Pas bio na drugom kraju garniture.

Koja je dosta velika.

Dakle, ako logično razmišljamo rekli bismo da nikako on ne može biti u kadru.

I dobro bismo razmišljali.

No zaboravili bismo pri tome jedan bitan elemenat.

Elemenat : mali pas.

To se je dakle stvorenje, čim je vidio da sam izvadila foto aparat i čim je povezao da ću slikati drugi kraj garniture, diglo i kao usputno došetalo baš zamisli na taj kraj.

Taj me pas svakim danom ponovo i ponovo iznenađuje.

Poza mu je bila tipa "no dobro sad sam bio na jednom kraju, sad slučajno idem baš na onaj drugi kraj gdje se slika. Vidi čuda kako se to dvoje poklopilo",

Car je car i tu se nema što reć!

Mislim ja sam stvarno tuka nad tukama.
Nema veće tuke od mene to ti je.
Bila sam odlučila da ću se sprefarbat u plavo, bit plavuša.
I odem kupit boju u dm, jerbo mi ovih par centimetara na glavi glupo vodat frizeru.
Mislim, ako ne ispadne dobro ionak mogu od 3 cm napravit 1 cm i neće se ni vidjet razlika.
I tako znači odem u dm i gledam boje. Ja amater i tuka.
I onda si pomislim, ma svejedno je, uzet ću najjeftiniju.
Nisam ja tuka što sam uzela najjeftiniju, tu sam još i pokazala stanovitu dozu inteligencije.
Nego sam tuka što se nisam sjetila da imam crveni pigment.
Mislim ono, kao da sam pala s marsa eto to sam.

I lijepo , hop hop stavim to sve na glavu i čekam. Čekam. Čekam.
Čekam da se pretvorim u neodoljivu plavušu.
U vilu.
U ljepoticu dana i noći.
U mis univerzuma.
Eto to ja čekam.

A zaboravim da imam crveni pigment.
Z a b o r a v i m.

I sad sam narančasta.
Narančasta ko ovaj gumbić dole na kojemu piše objavi post.
Narančasta ko naranča.
Još si samo trebam cvijetak stavit u kosu i bit ću dijete cvijeća.
n a r a n č a s t a.

I onda, budući da je tome tako, odlučila sam da ću sutra, odnosno prekosutra, budući da je sutra nedjelja pa dm ne radi, probat neku drugu boju.
Mislim sve je bolje nego bit ko mandarina.
Isuse ljudi će me zamjenjivat s mandarinom kad ću hodat po cesti.
Pokušat će me ogulit i pojest, eto to će oni radit.

Zato prekosutra neka izvolim otić i kupit nešto drugo.
Na primjer probati ću crno.

Koje sam ja sreće to crno će se vjerojatno pretvoriti u zeleno.
Tuka eto to sam. T u k a!!

Kako sam mogla zaboravit da imam crveni pigment? Kako?
Niš ja ne bi rekla da to nisam znala. Nisam znala i bok.
Ali z n a l a sam!!!
Samo sam zaboravila.
Isuse, sutra se neću ni pogledat u ogledalo.
Ne smijem.
Mislit ću da sam mandarina pa ću se pokušat pojest.
Samu sebe.

zaključci

Nakon dugotrajnog i iscrpljujućeg razmišljanja došla sam do :

zaključak a)
Sa ljetnim gumama teško je uparkirat ako ti je parkiralište zameteno snijegom.
Zato obavezno moraš imat tepihiće u autu.

zaključak b)
Sve se svodi na hranu.


zaključak c)
Zaključila sam da moram pročitati knjigu „Čuvaj se senjske ruke“ jer nemamju nisam pročitala za lektiru i sad ne znam zašto se moram čuvati senjske ruke.

zaključak d)
Nije mi jasno zašto svatko želi biti različit. Svatko i jest različit. Nema dva živa bića koja su ista na ovome svijetu. Dakle, svi smo različiti. Što je to onda unutra u tom živom biću koje želi biti različito od drugih? A to već je. To mu je dato. Čini mi se da su to neki neurotični impulsi u tim ljudima. Zašto naglašavaju različitost kad različiti već jesu? Nešto mi tu ne štima.

ander konstrukšn

Dok carevi spavaju običan puk ima vremena za tu i tamo nešto napravit.

Pak je eto običan puk počeo štrikati neku vesticu ljetnu sa koncem koji joj je poslala Romantales.
Romantales hvala.



Zatim običan puk ima viška glinamola pak je odlučio napravit zeku. I jaja.
To je sve u procesu izrade, no eto , tek tako da maknem onaj post od prije koji me frustrira jerbo me podsjeća tko sam ja i što.
Zna se tko sam ja i što. Običan puk i sluga onoga gore.

Danas opet hvalilo malog pasa, o meni ni riječ. Mislim stvarno…

Šetali smo tako mali pas i ja, onako s noge na nogu kad li priđe jedna gospođa i kaže „ovo je najljepši pas u naselju“. Ja (iako ga nisam stvorila) ipak se nasmiješim, ono ponosna i kažem kao jedno skromno „hvala“. „A kako tek hoda“ nastavi ona.
„Ma vidi ga, prekrasan je. „ opet će. „Ima nešto u njemu“ nastavlja. „Pa kako to tako sam hoda?“
„Zato što smo ga učili odmalena“ ja ću.
„On prekrasno hoda, kao da je upregnuo sva četri kotača“ .
E sad. Baš sva četri kotača, pa nije moj pas ford fiesta!!

Mislim ovo što govorim sve je istina. Točno tako je bilo. Žena ga fakat hvalila sve u šesnaest.

„Jako je lijep. Najljepši je u naselju. Znate, imate vi lijepih pasa ali nemaju osobnost. Vaš ima šarma“.
Da ima šarma to znam, svoj šarm svakodnevno trenira na meni.
„Jako , jako je zgodan“
E pa sad ti reci.

Mislim, mogla se okrenut pa i meni reć koju liepu riječ. Mogla mi je reć kako mi frizura odlična. Kako mi hlače lijepe. Kako hodam graciozno kao balerina. Kako mi dobra jakna. Kako mi lijepa kapica. Kako se moj šarm vidi do Sljemena.
Mogla je svašta! Ali ne! Ona ništa. Mali Pas pa mali pas…
Di sam tu ja, di pitam ja vas?!
Mislim da ću odsad pa nadalje Malog Pasa prepustit da šeta netko drugi.
Onda opet.
Ako ga prepustim da ga šeta netko drugi onda ću tek bit bezlični anonimac.
Ovako ipak , uz njega, i ja dobim nešto malo pažnje.
Mislim tu i tamo okrzne me se pogledom.
Tu i tamo , nakon hvalospjeva psu, netko upita i mene nešto.

Što jes jes. Stvarno me tu i tamo okrznu pogledom. Časna riječ! Ne lažem.

A iskreno vjerujem da me netko i zapamti.
Mislim kad se sretnemo drugi put da netko od njih ZNA da sam mu od nekuda poznata. :))

Neki dan sam u dućanu dobila zahvalu jednog kupca, mada mi bilo žao prodavačice. U stvari ni kupac ni prodavačica nisu krivi i ne znaš kako bi reagirao. Reagirala sam instinktivno , na prvu loptu, ali malo licemjerno jer se i mene ticalo a u idućoj sekundi sam shvatila da ću bit "poštena" i da me se u stvari ne tiče.
Ima jedan dućan , kao i hrpa dućana u metropoli koji su nabacani svime i svačime a mali su. Takav je i ovaj. Išla sam si kupiti šlape jer su stare pojedene od strane Malog Pasa a i same su se već ofucale.
E sad. U tim i takvim dućanima ako ti uđu tri kupca, ti kao prodavač si gotov. Jedan traži jedno, drugi drugo, treći te nešto pita. Dućan prodaje, samo da nabrojim neke stvari : šlape, cipele, piđame, ručnike, posteljinu, kuhinjske krpe, stoljnjake, djećju odjeću, žensku odjeću, mušku odjeću, kabanice, torbe, kravate, marame, kišobrane, dječje igre, dječje igračke, kape, šalove....
Da je isti, dućan mislim, velik i prostran nikome ništa. No to je mali dućančić a gazda bi valjda htio što više robe pa da se što više proda, pa da on može živit u ovoj našoj zemlji hrvatskoj.

E sad prelazim na stvar. Prvo je prodavačica tražila natikače za jednu gospođu koja je bila prije mene. Nakon 20 minuta gospođa je našla prave i ode na blagajnu da to isto i plati. Prodavačica je ujedno i blagajnica. Dakle i prodavačica odlazi na blagajnu da to naplati.
Ja gledam te natikače, netko mi rekao da su dobre i anatomske i mislim si kako ću ih probat i kupit ako budu ok, jerbo me stopala jako bole, pa mi dobro dođe sve što je anatmosko, za sada ne gledam na ljepotu.
Cijene su različite ali ima sniženje.
Ta gospođa koja je upravo kupila jedne, kupila je na sniženju. Upravo cijene po sniženju gledam i ja.
I sad.
"Da, ali te nisu više po toj cijeni od danas su skuplje , nisu više na sniženju" govori prodavačica-blagajnica.
Meni proradi u glavi prva misao "jebiga, sad su skuplje".
Kupac stoji i kaže "da , ali to nigdje ne piše"
"ma znam da ne piše, nisam stigla napisat nove cijene, evo tu su papiri da su od danas skuplje".
Kupac se neda "da, ali to nigdje ne piše" ponavlja a zatim uletavam ja "je, fakat nigdje ne piše, ne možete tako". Evo mene donkihota. I prijateljica je moja bila samnom pa i ona uletava "je, žena je u pravu, mi ne znamo da je od danas skuplje".

Istovremeno ja razmišljam "jebiga, ja sad znam, platit ću ih skuplje. e jebiga".
No i dalje donkihotovski stajem na stranu kupca i govorim "trebali ste napisati, ne možete tako".
"Napisala bih da sam imala vremena. Moj šef od mene očekuje da sve stignem napravit".

E tu mi ju je bilo žao. Razumjela sam ju. Nekako sam shvatila da neki tamo šef od nje zaista očekuje da i posluži kupca i bude blagajnica i promijeni cijene i.....

Pprodavačica se složila sa nama , ipak bilo nas je tri naprama jedan. Naplatila je natikače po cijeni sniženja (koje to više nije).
Žena mi se zahvalila "hvala što ste mi pružili podršku" a ja sam kupila one šlape natikače koje ionako nisu bile na sniženju pa sam platila tu cijenu koja je i pisala.

No nisam se osjećala dobro. Prodavačica nije kriva. A do šefa doć...he,he...to u zemlji hrvatskoj baš nije lako. Jerbo šefovi i šefići i vlasnici su nedodirljivi. To mi je jako poznato.
Bemti hrvatska posla.

Biseri i biserćići iz naselja i šire od a do h

a)
Likovi u serijama uopće mi nisu seksi. Molim neka se poradi na njihovom seksipilnijem izgledu inače gledanje serija ostaje muka i jad.

b)
Ima jedna žena ovdje u mojem naselju koja svako veče hrani mačke. Ja joj se u stvari divim. Izađe van sa hranom, onda ih traži , skupi na hrpu i zatim ih nahrani. Djeluje mladoliko mada mislim da je penzionerka. Svako veče!

c)
Ima jedna mačka koja živi u Kerumu. Jučer je spavala na vrhu stepenica. Njoj mali pas obavezno pojede hranu. No mačka je sad već toliko debela da mislim da to ne primijeti. Pitala sam „a di je mačka kad zatvore Kerum?“ Reklo mi da ode spavati pod neki krov a ujutro se vrati u Kerum.
Kad je slučajno nema obazirem se i pitam se gdje je?!

d)
Obožavam akcije. Danas sam kupila zdjelicu za 4,76 lipa! Naprosto obožavam akcije!

e)
Luna je noćas , kad je pao snijeg , grebla po vratima i tražila da ide van na snijeg. To mi je ispričao moj mali prijatelj, Lunin vlasnik. Pitala sam „jeste ju pustili?“ „da, toliko je grebla da nas je probudila“. Luna je moja ljubimica, ljepotica mala. Crni rotvajler. Stanuje u prizemlju i svaki dan se pomazimo. Luna i Mali Pas se baš ne ljube jer Luna je mala i zaigrana, Mali Pas je pas u godinama. I pravi se važan. A mislim da je malo i ljubomoran kad Luni kažem „ljepotice moja mala“. Onda to moram ponovit i malom pasu ali barem triput i jako sugestivno da bi bio siguran!

f)
Iduća životinja koja će biti moja zvat će se Perla. To mi ime baš kul.

g)
Na trafici više ne prodaju marke.

h)
U malom dućanu malo sam gunđala „pa sve vam je duplo skuplje nego u Kerumu“. Odgovorilo mi „pa ne mogu drugačije“ . Rekla sam „da, ali to kupca ne zanima ja vam više neću doć“. Žao mi čovjeka ali u Kerumu je sir 9 kuna kod njega 12. Hrana u vrećici za pse je u 3,50 kuna kod njega 4,70. Pa ti kupi par artikala u malom dućanu!!

Zima zima

e pa šta je

ako je zima nije lav

zima zima pa neka je

ne boji se tko je zdrav.

I ne boji se tko ima odjećicu!

Nemoš ti s lutrijom hrvatske na zelenu granu. Ja sam napravila sve što je bilo u mojoj moći ali jednako sam gola i bosa kao što sam i jučer bila. Ne da nisam dobila peticu nego nisam dobila niš!
Niš! Samo jedan papirić za smeće eto to sam dobila.
Nemoš ti. Lutrija hrvacke za mene amatera za mene je prevelik zalogaj.
Neće me pa me neće.
A već sam sanjarila o putovanju u Rim. Zatim o novim cipelama. O kaputu da ne pričam.
Je , to su bili snovi. Realnost je bila, da ako išta dobijem da se moraju kupiti amortizeri za auto.
Pa ti reci.
Da sam nešto dobila kupili bi te amortizere za glupi auto a onda bi mi valjda nešto bilo i ostalo.
Ovak, ni amortizera ni Rima, ni cipela.

Uopće ne znam jel bi igrala i drugi ponedjeljak ili bi stoposto odustala.
?!
Nešto se mislim da bi mogla igrat i drugi ponedjeljak. Pa i onaj treći.
A onda se opet mislim, ako i dobijem morat ću kupovat amortizere. Di je tu veselje? Di je tu pravda?
Ipak ću igrat.
Listić košta deset kuna. Neću valjda odustat na prvu loptu.
Ako mi i poslije treće igre ne padnu amortizeri onda ću odustat.
I prijeć na loto .

Kupila sam listić binga.
Danas navečer je izvlačenje.
Ja nemam pojma kako se to igra.
Jer nikad nisam ništa takvoga igrala.
No očekujem dobitak.
Jerbo sam gola i bosa.
Bosa sam i gola!!!!
Ako neće biti dobitka za mene bit će to sramota za ovaj narod.
Mislim da hodam u tim starim krpama.

Zato se u 20,10 instaliram pred TV sa svojim listićem.

Pitala sam ženu koja radi tamo da mi objasni kako se igra, ona mi ništa nije rekla.
Osim da mogu dobiti.
A i ne moram.
Budući da bi ja htjela dobiti, onda ću i dobiti.
Ako uopće shvatim kako se igra.

Ma pusti psa curice

Neki dan šetamo Mali Pas i ja. Naše šetnje nisu baš uobičajena slika, nije da se ima lajna pa da pas uredno hoda uz čovjeka. Kod nas je to kao da smo neka dva stara kompića koji eto idu zajedno, jer su tako odlučili, no svako malo neki od nas ode na svoju stranu. Pa se onda opet susretnemo. Mi u stvari uopće nemamo lajnu doma. Imali smo, izgubili, i nikad ju više nismo kupili. Mislim skupe su lajne o svijete, a ja gola i bosa.
Dakle naše šetnje izgledaju više kao šetnja dva penzionera od kojih jedan uvijek ima nešto za obavit a onaj drugi čeka. Nekad se i izgubimo, no niti jedan niti drugi se previše ne uzbuđujemo, jer ja znam da će Mali Pas kad tad doći doma, a on opet zna da ga neću ostavit i ako ga dugo nema da ću ga doći (ipak) tražit. Pa onda penzionerski tako šetamo oslonjeni jedno na drugo. Meni to baš kul. Mi smo sada dvojac. Uigrana ekipa. (da bismo došli do takvog stanja trebalo je puno strpljenja a bome i strahova no uspjelo je. ) (ljudi nam se čude "pa kako to ide bez lajne?" a kad kažemo da smo ga odmalena tako učili, od prvog dana onda svi odgovaraju "ma ne ja se bojim, moj bi pobjegao").

Nnnda. Nisam o tom htjela pisat, htjela sam pisat malo o sebi, mislim ja sam stvarno zanemarena, samo se o malom pasu piše i priča, di sam tu ja o svijete? Ovo je bio samo prvi uvod.
Sad ide drugi uvod.
Moja kosa, koja je centimetar na glavi je još uvijek meni jako čudna i jako strana. I sama sebi sam čudna kad se pogledam u ogledalo. Ne mogu se prepoznat. I ta moja kosa uopće nije logična. Naime ona STRČI. Taj centimetar nije da bi lijepo, uredno i sa voljom pao po glavi pa napravio kao neku lijepu, dječačku frizuricu pa da ja izgledam kao nekako ženstveno. O ne. Moja kosa je odlučila da će STČATI u zrak. I još da sva strči u zrak na svim mjestima još bi me to nekako i primirilo, ali ne, ona je odlučila da će se sakupiti na jednom mjestu, negdje na vrhu glave i onda samo na tom mjestu STRČATI u zrak. Rezultat je porazan, naime većinom vremena izgledam kao posljednji mohikanac.
Osim kad stavim gel.
Onda malo ne strči.
Kojih pola sata.

E sad sam gotova sa uvodom1 i uvodom2 i sad idem na razradu.
Zaključak ne znam hoću li donijeti.

Dakle, mali pas i ja neki dan šetamo.
U stvari nismo šetali nego smo išli u dućan. Vraćamo se iz dućana i mali pas skrene u jedno dvorište. I tamo i ostane. Ja , dobro odgojena, sa frizurom čeroki indijanca stojim izvan ograde i vičem mu da se vrati. Mali pas ni dabi. Ja vičem, on ignorira. U tom dvorištu sjede dva muškarca, ja se pravim da ih ne vidim, mislim što ću pas je u njihovom dvorištu najbolje mi da se pravim da ih ne vidim. I vičem mu neka se vrati. I tako provodimo mi svoje vrijeme, ja izvan ograde, mali pas unutra ignorirajuć me brutalno i opako. I ne želeć se odazvat sve dok on ne bude smatrao da je vrijeme da se izađe iz dvorišta.

I tada čujem...
"curice, pusti psa, neka bude tu".

Svalila sam se na asfalt. Postala sam asfalt. Samo sam se pretočila u asfalt, eto što sam učinila.
curice...
curice...

Cijeli dan mi je osmjeh bio na usnama.
Mislim nema veze što su bili udaljeni cca 30ak metara.
nema veze što su penzioneri kojima vid nije najjače osjetilo.
Nema veze što moja modernistička frizura izaziva takve asocijacije.
Nema veze.

Mislim sve ja to znam...ali curice je curice...
Samo sam se smješkala.

Idem sad prekinut ovaj post i idem se dalje smješkati.

Bemti

Bemti plave vreće za smeće i bemti zidne satove koji rade 2 dana.

svašta nešto

Ovo su projanice. To sam jela u Srbiji i bilo mi je odlično. Bila sam uzela recept. No meni ne ispada tako odlično koliko odlične sjećam se da su bile. Mislim jestive su, ali nešto zaboravljam. Nešto mi fali, nešto nedostaje. Morati ću ponovo tražiti recept.

Upravo ih jedem, jestive su, što jes jes, no nekako bezukusne.

Tja. Pekarna Levant malo je podbacila. Pekarna Levant morat će se popravit.

Ovo sam ofarbala. Ne znam što mi je bilo. Vjerojatno nervoza. Ormarić u originalu nije bio loš. No mene stisnula kriza, morala sam nešto farbati. Zaposliti ruke i mozak. Ja sam ovisnik o farbanju o svijete..!!!!

Sad je gotov. Stavila sam ga na drugo mjesto nego što je bio prije.Ovako bijel baš je lijep.

Balkon sam prala cijelo jutro, a još me čeka i pranje ormarića od mrlja. To mi se sad neda . Sutra ću. Ili preksutra.

Hmmm da.

S tim pasom fakat samo cirkusi.

Meni neugodno.

Taj pas kao prvo ulazi u svačije stanove kao da je njegov vlastiti. Što ćeš kad je kozmopolita. Na gazdaricu je, ta je isto svuda kao doma. Dobro ne baš svuda, ne tamo di ju neće, al di ju hoće ta se odmah udomaći. I neda se van. Neda se izbacit. Pa ju moraš tjerat.

I tako sam ja radila neke pogačice i kako mi susjedi uvijek donesu kad nešto rade, tako i ja odnesem njima. Pozvonim dakle, da im predam to remek djelo mojih ruku, a Mali Pas čim su se otvorila njihova vrata trk u (njihovu) kuhinju. Mi malo pričamo, ono, na vratima stojimo i prepričavamo novosti kad evo ti malog pasa na vratima njihovog stana sa kosti u ustima.

Trk prema našem stanu.

Mali je pas došao u njihovu kuhinju, iz smeća uzeo kost i požurio natrag doma.

Pa ti reci.Njima neugodno, meni neugodno.

No tako je to sa carevima.

Oni kad nešto hoće oni to i dobiju.Pa makar i po smeću morali kopat. Takvi su carevi.

A ja neka šutim.

A osim toga što krade po tuđem smeću još mi danas ne želi ići van. Ne mogu ga nositi (inače ga nosim kad ne želi ići van) ,nego samo spava i prevrće se od kutne do kreveta pa do svoje ležalice.

Eto što hranim doma.

Tata i spavalicu.

Ja fakat ne mogu vjerovati da su ameri toliko glupi. Mislim nisam do sada u to vjerovala, ali nakon jučerašnjeg filma otvorile mi se oči. Nije samo nakon tog filma, bilo ih je i prije, filmova mislim, skupljalo se kap po kap, ali jučer mi prelilo čašu.


Ide tako edi mrfi u autu iza tramvaja u kojem pak neki ubija ljude sve u šesnajst. I sad, tramvaj vozi li ga vozi. Ono , gore dole vozi. Ovaj što je unutra ubija ako trepneš trepavicama. Traje li ga to traje, već pomisliš da bi se mogao otići otuširati ili u dućan ili napravit nešto za jest jer kao što vidiš vožnji nikad kraja, trajat će to i daljnjih pola sata. Onda edi mrfi skoči u taj tramvaj pa se idućih 20 minuta bori sa tim što ubija. Evo ga na krovu, pa na vratima, pa oko štange, pa ga sad opet na krovu gdje se drži jednom rukom za štangu a drugom lamaće po zraku gdje mu ispada pištolj. No napokon dovede u red toga što ubija okolo naokolo po tramvaju i šire, ne znam kako jer mi bilo dosadno pa sam gledala u strop i uokolo.

I sad. Doveo ga u red a tramvaj i dalje vozi. Edi mrfi skače i pritiska kočnicu tramvaja. (kako zna gdje je kočnica?) I vidi vraga, kočnica ne radi. Nekako je čudna ta amerika, jebemti , najjača tehnološka sila na svijetu a ne rade im kočnice na tramvaju. Edi mrfi se trudi, vuče tu kočnicu ali ona ništa. Ni dabi. Neće radit pa neće.


No dobro. Ne da se edi mrfi smetati, njemu normalno da kočnica ne radi, ima on već plan B. Navikao čoek da kočnice na tramvaju ne rade.


Dakle, skače u policijski auto koji vozi paralelno sa tim tramvajem i postavlja se ispred istoga. Tramvaja mislim. Sa autom mislim se postavlja. Ono, stavlja auto ispred tramvaja, hrabar neki čoek, policajac, crnac. I pametan. Sa autom ispred tramvaja i sad će kao auto sve to zaustavit. A na nizbrdici smo. Jurimo. Sad, to bi sve još bilo dosta zgodno da upravo ne završavaju tračnice. Mislim em ne radi kočnica, em završavaju tračnice, zaboga kakav je to narod koji napravi tramvaj a onda ne provjeri kočnice na njemu, a zatim napravi prugu do pola i šljus?

U svakom slučaju tračnice završavaju negdje na pola puta. Pa ti reci. I sad se oni dovikuju , mislim edi mrfi i taj koji sjedi na volanom tog auta koji je ispred tramvaja al treba im se divit. Nije da bi se oni zbunili. Nije. Što bude bude, njima to sve normalno. Oni su kul. Njima to svakodnevica da kočnice ne rade i da pruga završava na pol.


I tako, idućih pola sata gledamo tramvaj koji ide nizbrdo bez tih jebenih kočnica , sa autom koji ga pokušava zaustaviti. Usput je skršeno nekih 20 ak okolnih automobila. Sav zvuk koji čuješ je škripanje i cviljenje.

I za taj auto ne znam kako je zaustavio taj tramvaj jer mi i to bilo dosadno. Pa sam opet gledala u strop. Brojala paučinu. Razmišljala kako moram usisat i di su zaboga paukovi kad ima paučine? I kakva sam ja to zaboga domaćica kad mi paučina visi po kući a pauka nigdje. Mislim, bilo bi zgodno da su se bar paukovi pojavili. Da ih vidim, kad već paučinu vidim.


I onda ja se pomislim "isuse, pa koje je zadovoljstvo raditi film u kojem će sve biti skršeno?". I onda pomislim "pa kakvi su to mozgovi koji u tome uživaju?". I još si pomislim "bože kriste, lude li i glupe nacije". I onda zagasim teve. Jerbo mi stvarno, ali stvarno dosta američkih akcijskih.


I dosta mi domaćih akcijskih zvanih "TV dnevnik".


I tako.


Ide život.

Ovo je jedan ošišani park. Spreman da uredan dočeka proljeće.
A ne kao mi neki, koji smo neuredni i šlampavi.


A evo i kapetana svoga broda:







Prekasno (a opet, nikad nije prekasno) mi je sinulo da Mali Pas neće u košaru zato što je on kraljevskog podrijetla i sve što je grubo njemu to smeta. Senzibilan neki pas. I onda sam se jedno jutro probudila i samo mi se lampica upalila sama od sebe. Nisam ja nju tražila. Lampicu mislim. Da se upali mislim. Sama se upalila to jutro. I shvatila sam da moram obložiti košaricu! Onda sam tražila po kući čime bih ja to tu košaricu obložila, budući da je sve u istoj (kući mislim) pojedeno, odnosno puno rupa. Od posteljine, preko deka i slično. Jer car je ujedno i glodavac. No sam našla ovaj prekrivač. On je u koliko toliko pristojnom stanju.
I evo kapetana, ne miče se iz košarice.