I sve bi skupa bilo još nekako u redu, sve bi jednom bilo sjelo na svoje mjesto i išlo svojim nekim normalnim tokom da STIJENA nije odlučila doći k meni. Što se mene ticalo ja sam otišla, odredila ili bar počela određivati, drugi smjer u svom malom životu, bila odlučna da STIJENU zaboravim i krenem iznova.
No ne bi STIJENA bila STIJENA da nije odlučila da će me i dalje malo bockati. Pikati. Šamarati. Jer, odlučila je, nije mi bilo dosta. Nisam još sve odradila.
Te je tako došla u Grad.
Tek toliko da mi pokaže tko je jača strana.
I usput, da me još jednom baci na koljena.
Da mi potvrdi konačno i definitivno da moji snovi ostaju samo moji snovi, moje želje da mogu bacit u smeće. Da pokaže kratko rečeno tko je ovdje gazda.
Kada je to napravila ja sam htjela vrištati. Dobro se sjećam trenutka kada sam pomislila "vrištat ću". No nisam. Sjela sam u auto i plakala. Plakala sam valjda sat vremena u tom autu na tom parkiralištu.
I onda sam napravila pogrešku.
Toliko me je jako boljelo da sam sve to potisnula. Rekla sam sebi "sad je dosta" i nakon što sam se dovezla doma, nakon još jedne odvratne noći, ujutro sam se digla i odlučila sam se praviti kao da ništa nije bilo. Glumila sam.
Na kratki rok gluma je posve ok. Pomogne ti u životu. No da sam bila pametna našla bih bila vremena da ipak odbolujem tu bol. No nisam. Uzela sam neki novi smjer, posve neadekvatan za mene i držala ga se ko pijan plota. Nisam si dozvoljavala razmišljati, nisam si dozvoljavala emocije.
A ne možeš tako. Jednostavno ne možeš jer priroda kad tad nađe svoj put. Mislim prirodni tok stvari nađe svoj put. Ja mu nisam dozvoljavala, tvrdoglavo se i dalje opirući . Nisam željela prihvatiti stanje stvari.
I evo me sad kako se bakćem sa svojom prošlošću.
Tja. Nekim pametnima treba malo. Nekim glupima (to sam ja mada sam u pravilu pametna) treba dugo.
Bolje ikad nego nikad.
I sad me čeka da se suočim do kraja sa STIJENOM. Da ju otpustim i da joj kažem zbogom. Nešto što sam trebala napraviti puno prije. O puno puno prije...
Da sam bila hrabra. I da sam imala muda.
Ali nisam.
Jer sam se panično bojala pokazati slabost. Mislila sam da ću se raspast. U komadiće.
A u stavri već sam bila raspadnuta. Samo si to nisam htjela priznati. Složila sam neku sliku, no ona je bila iskrivljena. Potražila sam krhotine i manično ih spojila. Svaku na posve krivo mjesto.
I držala sam se te slike. Krive. I totalno neprirodne.
Tja. Čoek uči dok je živ.
Ukratko živjela sam po naputku Bore Čorbe:
NEMOJ SREĆO MA NEMOJ DANAS!
"ne ispravljaj krive drine
možeš doći do istine
pusti lađe neka tonu
daj mi sodu bikaaaarbooonu".